Kolumna

Predizborna zapažanja: Opozicija degradira parlamentarizam u Srbiji (KOLUMNA)

Photo: TANJUG/ DIMITRIJE GOLL

Opšta je konstatacija da će predsedniči izbori u Srbiji, 2. aprila, biti u znaku razjedinjene, podeljene i suprotstavljene opozicije, i sa druge strane, jedinstvene liste vladajuće koalicije.

Opozicija je defragmentovana, međusobno posvađana i prilično neozbiljna da odrazi mišljenje biračkog tela, posebno onog koje je žrtva dugogodišnje tranzicije i promašenih političkih projekata od 2000. godine. Ni jedni izbori od 1990. godine do danas nisu bili sa toliko slabom opozicijom i toliko jakom pozicijom, ali i realno nezadovoljnim građanima i zbunjenim biračkim telom.

Pozicija vladajućeg kandidata Aleksandra Vučića se može porediti sa pozicijom Slobodana Miloševića po jačini uticaja na izobrima 1990. godine. Jedino što je opozicija u Srbiji tada bila jača i organizovanija od ove današnje. Dva ključna kandidata opozicije Aleksandar Janković i Vuk Jeremić su ''nezavisni kandidati'' koje podržavaju određene partije. Oni predstavljaju favorite fingirane opozicije. Ovo govori o sunovratu partija i lidera koji su od 2000. do 2012. godine vodili Srbiju.

Reč je o potrošenim politikama i godinama vlasti DSS i DS koji su doveli Srbiju u situaciju da danas nema ozbiljne građanske, ali ni nacionalne opozicije, već se za predsedničke kandidate nude oni koji nemaju svoje političke stranke i traže podršku građana i partija. Težina sunovrata opozicije, odnosno nekadašnje vlasti je velika opomena nepoverenja građana u one koji su vladali Srbijom do 2012 godine. Ujedno, to je i opomena partijama koje od 2012. godine vladaju Srbijom.

Dakle, predsednički izbori 2017. godine su veoma predvidljivi, i možda, unapred definisani pobedom Aleksandra Vučića. To je znak deficita političke alternative. Deficit političke alterantive je znak nacionale i državne neodgovornosti nekadašnje vlasti i sadašnje opozicije, ali je i signal ozbiljne krize indentiteta partija i lidera stranaka u Srbiji. Vlasti koje su se formirale 2000. godine svojim unutrašnjim borbama partokratijom i visokom korupcijom dovele su građane na ivicu kraha sopstvenog opredeljenja.

Takva psihologija daje pravo sadašnjim partijama na vlasti SNS i SPS da mogu da upravljaju i vladaju Srbijom bez ozbiljne kontrole opozicije. Teško da Vuk Jermić ili Aleksandar Janković mogu ozbiljno da predstavljaju širi građanski spektar, jer se ključni lideri stranaka, pre svega, DS (Dragan Šutanovac), SDS (Boris Tadić), ili drugih partija, poput, DSS ne isazuju na predsedničkim izborima svojim kandidatima, već su to programi nevladinih kandidata što degradira ulogu partija i parlamentarizma.

Na ovaj način opozicija u Srbiji se definiše kao amorfna bez prihvatanja rizika i odgovornosti za budućnost Srbije. Sve to mnogo govori o stanju političke alternative i mogućnosti ozbiljne kontrole vlasti. Opozicija bez sopstvenog državnog programa nema šanse da bude konkurencija sadašnjoj vlasti, niti ima snage da bude predvodnik građanima koji žele da drugačije žive, misle i rade.

Geopolitika: Srbi u tursko-holandskom sosu (KOLUMNA)

Izvor: BKTVNews, Tomislav Kresović
Pratite BKTV News na VIBERU:
0 Komentara



Na vrh